• Smiki's Corner

Koke -Pticice Moje



Svako zna i mnogi ce razumeti o kakvoj radosti govorim jer svi smo imali po nekog Lesija, po nekog popaja (papagaja).

Sve je pocelo od pre neke tri godine. Imali smo tri koke, mnogo smo ih voleli bilo je i puno jaja...ali smo uvek nekako zeleli imati jos po neku. 


Volela sam ih al' Sasa ih je voleo vise, svaka mu je iz ruke jela, znale su kad dolazi s posla, cekale bi ga u jednom kutu kod zice. Na mene nisu mnogo obracale paznju sem kad bi snele jaje tad nebi prestale kokodakati dok nebi izasla da ga pokupim...a onda bi se sva vazna okrenula i posla ka drugim kokama. 


I tako...

planirajuci i dogovarajuci se dugo, ponovo se odvazismo zapocetu ne tako razlicictu pricu ali ovoga puta iz samomog pocetka. Kupili smo oplodjena jaja i nestpljivo cekali da inkubator odradi svoje. Kako smo samo bili srecni kada je prvo jaje napuklo nakon 20 dana a tek kad je zacvrkutala prva "pticica" 

Od dvadeset jaja izleglo se njih 14, poslednji/nja (tad nismo znali ko je ko sve sam ih zvala "koke") je imala poteskoce izaci iz ljuske. Borila se, ali nikako nije uspevala, cvrkutanje (to su moje pticice) je bivalo sve slabije i tise...A Sasa nebi bio Sasa pincetom "mojom" ( za koju tvrdi da je dobio odgovor "da" dok sam ja spavala) joj je lagano pomoga napraviti veci otvor uklonivsi ljusku a iz opne jajeta se izborila sama i nakon par sati je uspela izaci. Posle tacno dve nedelje sve koke su porasle za duplo a nas mali Srecko je jos uvek onako mali ali toliko aktivan da nam se zavrti u glavi gledajuci ga kako seta amo tamo.


Bio je nekako najcool u celom drustvu da je cak dobio i malo gnjezdo za svoj prvi foto sesen. Cak se ni trava nije kosila da bi oni uzivali.

Ni druge nisu zaostajala za Sreckom. Svaka od njih je bila posebna.




Volela sam ih mnogo jer ih je Sasa voleo. Volela sam te slake pticice jer su Sasu toliko radovale i polako vracale osmeh na to do tada setno lice za nedavno izgubljenim roditeljima. Uzivala sam svaki dan, posle posla skuvala bih kafu i onda bi kao decica odjurili u "supu" posmatrajuci nase koke, smijali se, pricali.


Koliko smo se samo puta nasalili 'da nas

samo komsije vide'. Mada su i oni s nestrpljenjem ocekivali da koke porastu i da se presele u svoju novu kucicu (koju je s mnogo ljubavi Sasa napravio za svoje cure) gde ce ih i oni moci nadgledati.



Nismo saznali koja bi bila koka, pricali smo kako bi bilo cool da Srecko bude pjeto tako malen. Uvek je bio i radio drugacije od ostalih, kud krene jedna koka sve polete za njom a on bi ih samo pogledao i nastavio tamo gde je stao. A one su ga zaista cudno gledale. 



Danas sam mnogo zahvalana na toj slatkoj radosti koju smo uzivali sa svima njima ali sam isto toliko i ljuta. Ljuta, toliko ljuta da recima nemogu opisati...ogromnu lekciju me naucise koke moje al' po cjenu svake.

Rasle su, cvrkutale, igrale se i pripremale za novi foto sesen...



Poslednje slicice mojih koka su nekako svakakve, zeljela sam ih svaku pojedino slikati a za to bi mi trebao sat-dva sedeci zajedno u travi. Tu radost sam odlucila ostaviti za neki drugi dan. Sasa ih je ionko izneo na kratko a imali smo i drustvo. Rostilj se polagano blizio kraju a i vreme se menjalo...zahladilo je, koke su se skupljale. Sasa ih je stavio u malu kartonsku kutiju te preneo u njihovu veliku drvenu koja je bila u supi, cavrljajuci s njima non stop. Upalio im ponovo svetlo, prekrio starom plahtom i pricvrstio krajeve stipaljkama, pozdravio svoje cure i vratio se drustvu. Predlozila sam da udjemo u kucu jer bas bese prohladno. Deca su vecerala a posle njih i mi i tako u prici ostadosmo za stolom...izgubljeni u vremenu...u jednom trenutku setismo se koka. Sedeci, okrenuh se 'wow' 'pa zar je vec pao mrak', 'odoh ja zatvoriti koke' rekoh....Ah kako opisati ogroman osecaj praznine, bola i ljutnje kad ugledah praznu veliku kutiju, staru plahtu omotanu oko sijalice, prevnutu vodu, po koje pero i necuh nista osim ogromne tisine 'Koke moje gdje ste'. Ne prihvacajuci ono sto sam videla, dozivajuci ih i u trku odjurih u kucu rekavsi Sasi 'nema nasih koka' a on ce na to 'aha' jer kad sam ja bila ozbilja, samo nesto muljam da mi i kad sam ozbiljan tesko poveruju. Podje on ipak sa mnom i povrati se ponovo taj nerado vidjen izraz bola na tom milom mi licu kad ugleda praznu kutiju. O lepi moj kako mi je zao. U tom trenu postala sam jos ljuca, ogromna bol nizala se u meni a izlaza i kako da je zaustavim nisam nalazila. Pa zar mu ni jednu koku nije ostavila, kako je sebicna, sve je odnela...usla u nase dvoriste i uzela sve sto je nase. Znam ja da ona mozda ima mlade koje treba prehraniti, priroda je to ali zasto sa mojim kokama? Ironicno, to jutro nam je i komsinica rekla kako je videla licicu da seta po supama, da pazimo sigurno ih je vec osetila. Nadali smo se da se ipak neko mozda skrilo negde, trazili smo celo vece, dozivali ali Sasa je nasao samo cetiri, skrivena u kaljevima. Na samo par koraka od ulaznih vrata iza kojih smo svi mi veliki ljudi sedeli nesluteci kako nas ta slatka mala bica silno trebaju ali kad sam izasla da zatvorim ta do tada nikad zaboravljena vrata bilo je kasno. Da sam samo izasla ranije mozda bi se nas dva sad velika neprijatelja borila za koke, ko zna sta bi bilo, mozda bi me ugrizla a mozda bi i ja nju, jos uvek sam jako ljuta. Velika suza je potekla kada je Sasa iza tih vrata na samo nekoliko koraka u dvoristu, u kalju ispod lovorovog drveta pronasao Srecka. Ne gubivsi nadu pokusao je ranom zorom ponovo, celu smo supu u nekoliko navrata prevnuli, culi smo cvrkutanje. Cini mi se da smo to mi samo zeljeli cuti ali to su bile prave pticice ne nase koke. 

Zahvala sam da je na tome ostalo, pre neki dan su koke imale sijalicu od 100W koja je pregorela pa ju je Sasa zamnio sa 60W. Stara plahta je potamnila na mjestu gdje je bila omotana oko sijalice a sta bi bilo da sijalica nije pregorela neki dan...drvena supa...blizu kuca....Bogu hvala.

Sad jos uvek osecam neku tugu, sve je tiho, vrata zatvorena, trava nepokosena a supa prazna ali isto tako osecam i neizmernu zahvalnost na onome sto smo imali u tih par nedelja. Gledajuci slicice, pricajuci o njima znam zazivece ponovo trenutak radosti jednoga dana, bice opet koka, pricacu vam opet neke nove price o nekim novim kokama. Da bar hoce da budu poput ovih pa da lepi moj bude duplo srecan. Ma jaci smo mi zajedno i lukaviji cemo biti od tebe jedne sebicne. 



145 views

Smiki's Corner

©2018-2021 by Smiki's Corner

All photography and text are property of Smiki's Corner. Any unauthorised use is punishable under Copyright Law.